Gde si? U gradu. A sa kim si? 

Učiniće ti se da ludiš, da si na kraju sa zdravom pameću, da si gruba možda ili da ne rasuđuješ dobro, a onda će se ceo krug života zavrteti iznad tvoje ose i počećeš da spoznaješ sve senke ovog sveta, sve senke same sebe. Pišem u ženskom licu, jer Duša je žena, a jedino se dušom živi bili vi žena ili muškarac.

U jednom momentu poželećeš da pobegneš daleko. Toliko daleko od svih da ti sve daljine neće biti dovoljne. Bežanjem nećeš otići od onih koji te drže na nevidljivoj uzdi. Makaze su u tvojim rukama, a duša ide gde i ti. I nemaš samo ti porodicu koja sedi na svakom pragu tvoje odluke, potezu tvog srca, testovima koji te čekaju, suzama koje ćeš proliti. Krenimo na ovo putovanje redom.

DETINJSTVO

Odrastaš u ulici bođoša vijajući snove i mereći vreme prema zvezdama, a sa kraja ulice taman na dohvat sna svaki put začuješ isti glas kako te doziva: “Ručak! Dolazi kući. Zar te svaki dan moram podsećati koliko je sati?”. Sležeš ramenima i ispuštaš uzdah koji odaje razočaranje dok se tromim korakom vraćaš kući. A za ručak baš ono što ne voliš, taj prokleti karfiol i ko ga je izmislio.

“Zar te svaki put moram dozivati?”

Ne moraš…

“Operi ruke i sedi za sto. Nemoj da se vučeš, hajde brže malo. Pa što si se tako isprljala? Zar svaki dan moraš da pocepaš nešto? Bože dete, šta ću ja sa tobom?”

Gledaš u majku i pitaš se gde toliko grešiš iz dana u dan. Pomisliš da je možda pravo vreme da joj ispričaš svoje zamisli i snove, možda je tako oraspoložiš i čuješ sebe: “Mama, znaš šta, ja kada porastem želim da budem arheolog i da putujem svetom…”, ali te mama prekida potvrđujući i uvek u žurbi.

“Bićeš sine, bićeš, samo jedi, a posle da završiš domaći i da središ svoju sobu.”, odgovara i nastavlja da sprema po kući ne shvatajući da te je prekinula u pola sna, na pola vizije.

U tebi klupko tuge, samoće, klupko nedovoljnosti i čekanja da porasteš jednom da budeš dovoljna da te vidi i čuje.

PUT SUZA VODI DO MESA DUŠE

Volela si ga. Onako kako se voli prvi put, do kraja, do kosti, do dubine nepoznate ti duše. A on je bio samo još jedan od onih koji su dobili zadatak slomiti delić tebe kako bi se bolje upoznala.

Smetalo mu je što imaš prijatelje, što ideš na yogu ili ne želiš živeti sa njim. Smetalo mu je što voliš svoju sestru, porodicu, što stojiš iza njih i u dobru i u zlu. Smetalo mu je što sanjaš, smeješ se, plačeš. Smetalo je njemu što sam sa sobom nije dobar, ali ti to tada nisi znala. Borila si se, menjala, silila sebe da ne ideš na zabave kada ti se išlo, da ne čitaš knjige koje si želela i da budeš manje ti kada si najviše sebe trebala. Sve si probala, a bolelo je, peklo, kidalo. Do mesa duše te ogolilo.

BITI KUČKA UME SVAKO

Nisi zaboravila suze koje su te odvele u plamen koji je otvorio najdublje rane. Nisi zaboravila bol jer nisi naučila iz nje najvažnije – da sve biraš sama.

Njega si upoznala kada je lekcija prešla na novi nivo, a igra tvoje spoznaje učinila ti se manje bolnom, više kučkastom. Svidelo ti se da mu ne uzvratiš pozive, da mu uskratiš emocije, da mu pomeriš svaki nerv i kontrolišeš svaki potez. Svidelo ti se da budeš neka nova, opaka, zajebana ti.

Svako je ludilo opasno, shvatiš tek kada se nađeš u sobi u kojoj nikome ne veruješ, a najmanje samoj sebi. Uzmeš ostatke svoje duše, odeš i ostaviš sve.

ŠAMANSKI ZAGRLJAJ ZA IZGNANIKE

Dosadiće ti diplome, kancelarije, ljubavnici i oni što to nikad bili nisu. Ugušiće te ulice kojima godinama tabanaš u potrazi za osmehom komšiluka, uljudne kafe nedeljom po podne sa porodicom i večita pitanja “Hoću li doživeti da vidim unuče sada kada sam sve ostvario u životu?”. Ma šta dosadiće ti, dopizdeće ti i jednog dana uplatićeš sebi odmor na dalekom Baliju verujući u put promene, a nemajući pojma da je promena u tebi.

Prevalićeš put da bi otkrila u koferu sve njih, mamu, tatu, partnere, poslove, usude, kajanja, suze, jebanja, smejanja, romantiku, propala iznenađenja i sebe. Uredno složeni u koferu tereta tvoje duše iskočiće onog momenta kada poletiš u zagrljaj prvom šamanu. I shvatićeš, od sebe se ne može pobeći.

OKOVI SLOBODE

Znaćeš, možda ćeš biti i hrabra, a možda nećeš. Međutim sve ćeš znati. Sloboda je tvoj izbor. Hrabrost je pokidati okove i živeti je.

***

I ako te je ikad nerviralo što te kontrolišu gde si, sa kim si i ako si se pitala da li je moguće da sa svojih trideset i kusur i dalje ne znaš odabrati partnera i treba ti amin od strane porodice, ako svaki tvoj poslovni uspeh ili neuspeh treba proći torturu od maratonskog podsećanja da je neko to sve prošao pre tebe i zna bolje šta je ispravno, ili ako se odlučiš otići na kraj sveta i jednog se jutra probudiš umorne duše jer ti iz frižidera iskaču pravilnici šta smeš, šta ne smeš, podsetnici kako se voli, ponaša, kako se moli, jede, jebe, ćuti, oblači; možda ćeš i ti isto nekome činiti, možda se od straha u još većeg dželata pretvoriti, možda se ljutiti, možda se buniti, možda bežati, plakati, u sebe se povlačiti, ZASTANI.

Udahni svemir dubinom duše i dozvoli svima da otpadnu gde im je mesto, da okovi spadnu, da tvrda srca ožive, da pizde ostanu pizde, da se nedeljom budiš u podne i jedeš podgrejani kroasan uz omiljeni latte dok gologuza pišeš novo poglavlje svog života.

Samo DIŠI! I pozovi tog frajera što se ne sviđa tvojoj mami. Pa neće mama sa njim ispiti najbolju flašu vina koju imaš u kući, niti overiti sve prostorije u istoj i sutradan maštati o njemu dok se polubudna pripremaš za novi poslovni izazov koji svima deluje kao budalaština, pa i onom tvom bivšem što je mislio da ti dobro stoji pekarska uniforma.

Ma ko ih j… ŽIVI!